U zavičaj se vraćam

1.    У завичај се враћам

Дуго се премишљах...

Кидах се у себи...

Страх од признања да ми душа нешто друго иште.

Нису то били телесни ужици,

Но комад хлеба,

Родитељ,

Огњиште.

Сетих се да беше некад нама тешко,

Убеђивасмо себе да биће боље сутра.

Веровасмо мајци кад нам тако вели,

Дочекасмо и та много боља јутра.

Ал нису тако лепа,

Нема у њим` сјаја.

Душа нам сад вапи за пољима жита,

За равницом нашом која нема краја.

Пеломих коначно мисао у себи!

То ми у туђини само радост пружа.

Миран,ведар дан одведе ме теби,

Носећи у руци букет белих ружа.

Жељна сам те мајко.

Не стидех се рећи...

Само спокој твог топлог крила

Враћа ме у дане кад сам сретна била.

 Желим опет део лепога детињства,

Један мали део тог детињег неба.

Ништа боље неће вратитит ме себи

Као рука мајчинска,

Мирис њеног хлеба.

Мојој мајци,Матијевић Мирјани.