Kad te brige muče i guše,okreni se poeziji iz dubine duše...

🌞 DRUGA KUĆA🌞 Sve od zore, od svanuća ta je draga tebi "kuća" od davnina što postoji mnogo dece do sad broji. Tu je skup svih drugara tu se mašta, tu se stvara, tamo trčiš s puno nade roditelji dok ti rade. Zato jeste od svanuća tebi vrtić druga kuća jer se družiš dok te maze vaspitači što te paze pa dok trepneš, baš bezveze, porasteš i do klinceze cuclu bacaš, ranac grliš i ka školi, eto hrliš... Ala se tu brzo raste! Kao ptići male laste što su juče tek se svili, što su juče mali bili, a sad eto Bože mili gnezdo svoje napustili. Ostaće im kad odlete jedne zgrade da se sete, ostaće im nešto resto i u srcu jedno mesto gde od zore do svanuća beše njima druga kuća...

🙏 БЛАГОВЕСТИ 🙏 На дан овај стигле вести  Да Марија дева носи Сина Божјег и човечјег С којим род ће да се поноси. То ће дете кад се роди Хришћанима бити драго То ће дете српском роду Најмилије бити благо. Вест је ову даривао Архангел Гаврило Да је завет девин Богу Био блажен, био мио. Благосиља јој утробу Где пречиста је постеља За дарова сина божјег Господња то беше жеља. Снежана Гагулић Обрадовић http://www.slovoslovlje.com/2022/04/blagovesti.html?m=1#more

ЧУВАЈТЕ СВОЈЕ БАКЕ Чувајте своје баке.. Пред улазом трговине Стоји једна стара У руку је стегла  Нешто мало пара. Дуго је пред улазом Остала да стоји  Неколико пута То из руке броји. Приђох па је питах  Шта јој тамо треба Каже-види имам ли  Ту за векну хлеба? Узех Оно мало Зарежах од бола, Видим бака нема Ни за векне пола. Донесех најмекши Што мирисе шири Дадох јој у руке Она осмех шири. Тешке душе борих се, Јесам срца јака Ал на мах помислих Могла је бити моја бака. Чувајте све БАКЕ Јер њима је драгоцено ваше мало Када њима пружите, Вама се већ дупло дало.

Поезија  Опростили не заборавили... ( У знак сећања на Милицу Ракић и све жртве Нато агресије 1990.нападом на Србију) Хришћански смо опростили, Гнев из срца избацили Земљу сузом оплакали, Нисмо вам заборавили... Ни ракете а ни бомбе Мајку, оца, сестре браћу Ни Приштину, Митровицу, Краљево Нашу Југу Сваки дом и сваку зграду Мост или пут ил можда пругу... И док многи дуж планете Малој земљи баш се диве Нама овде остадоше Само ране, тешке живе... Сву муку вам опростили Оредење нек оста вама, На гробове зар ће с њима? Тамо вечно влада тама! Ни признање ни ордење Покајање траж'те само Хришћански је опростити То можемо да вам дамо. Сваки нам је живот мио Исти су се боли свили Милицу вам Ракић нисмо, Никада заборавили.

  Prikaz zbirke priča Sve moje istine i laži, Ivana Zajić * Čitajući zbirku priča autora Ivana Zajić  ,uživala sam potpuno se prepuštajući emocijama koje su me plavile. Na mah, vraćala sam se u detinjstvo i ranu mladost, uspevajući baš sebe da vidim tamo, kroz likove tih, nama poznatih, ljudi iz okruženja, kroz njihove teške sudbine.  Posebnu draž na mene kao čitaoca, Ivana je ostavila prikazujući predele naše Srbije, kroz opise sela, gradova i njihovih okolina.  Kao dete rođeno u jednoj radničkoj, marljivoj i poštenoj porodici, vrlo često sam u pričama prepoznala i te iste porodične, patrijarhalne odnose, koji su i u mom domu vladali. Nije stid i priznati da sam neke od njih čitala vlažnih i plačljivih očiju, dirnutog srca i razgaljenih osećanja. Takođe, ona se pozabavila i problemom današnjice, mladima i njihovom otuđivanju, internetu, modernim tehnologijama i manjku žive komunikacije. 🍀 Zbog svega navedenog, divne naracije, pažljivo satkanih rečenica koje prožimaju zbirku "Sve

Verovati sujeverju Govorila sam za sebe,da nisam sujeverna,sve dok mi ni od kuda,nenadano,crna mačka nije preletela put. Tada sam,đavo bi ga znao od kud,urođeno-stečenim instiktom,uhvatila rukom uho i proizvela zvuk slican poljupcu...samo obrnuto... Ceo taj nakaradni ritual me resetovao na godinu koja je prethodila jednom životnom krahu. Tako ja postanem ona nekadašnja ja,što stoji,te davne 2007.uz prozor sobe,dahom vlažeći staklo. Ona ista ja,one kobne noći,kad čekah ga da se vrati. Čukajući tako,osetim venama onog "crvića sumnje" kako gamiže potiskujući venama moju vrelu krv. Taj osećaj me progoni i svih  12.godina unazad. Mracni instikt,što noževima prodire po celom telu,donoseći nelagodu i najavljujući neprijatne promene... One iste promene,što su mi tu noć promenile status u matičnoj knjizi venčanih,pa i rođenih,u onoj donjoj rubrici,bračnoj...status Udovica. Reč teška za izgovor sama po sebi. Reč što se ne uklapa uz 24god,ili u prevodu-tek počela da živi.

Facebook u rukama moje majke Juče dobih poruku na mess.Neprijatnu i za moju emotivnu dušu previše „oštru“. Drugarica,tačnije sad mogu reći poznanica iz srednje škole,me je kontaktirala. Inače ta poznanica je ona ista najbolja drugarica s kojom sam provela četiri,pa i koju više godinu,dišući jedna drugoj za vrat,deleći kiflu,poluurađen domaći i poslednju paru za ulaz u diskoteku. Jeste,ona,koja se celu mladost borila s viškom kilograma,koju su zlurado zvali „debela“,a meni bila najzgodnija i najdraza prijateljica. Elem,nastupi tako taj facebook... a ona prethodno reši svoju perspektivu udajom za bogatog matorca,vlasnika ogomnih polja obradive zemlje i grla goveda...reklo bi se gazdarica. Postasmo nas dve,napretkom tehnologije,prijatelji na fb,a zatim i ona prijatelj moje mame,tek priučene na moderne tehnologije. Mama ko mama,gleda je kao onu istu što je  bivala nam u kuci. Pregledajući albume postavila je na svoj profil sliku njene sestre. Ničim traženo,ničim izazvano,dobih poruk

Постоје тешки дани у животу сваког човека. Некада се они надовежу,један на други,а ми тада често не видимо излаз из тих проблема. Свој мир,након многих мука,недаћа,стресова,пронашла сам у светом храму,у манастиру Острог,враћајући се са летовања из Црне горе.Сваки бели камен што је уклесан у његове зидине,испунио ме је благошћу,миром.Тамо сам опростила,неопростиво.Заборавила незаборавно. Нашла пут ка чистоти.Поново заволела живот. Песма о овом манастиру је мој лични доживљај. Манастир Острог Стезало ми нешто груди душу туга нека снашла, глава хоће да полуди у срцу ми сета дом пронашла. Беше тешко много дана зоре тужне свитале су, сваки дан са сто мана мисли негде хитале су. Пођох једном светом месту да ми срце нађе мира, усред храма свевишњега, светитељ да ме благосиља. Поклоних се срца чиста крај одоре што се сија, и целивах руку свету-Острошкога Василија. Сваки камен бели што зидове манастира краси унесе ми благост и муке ме спаси. Грехе што понесох,као бремен т

   У завичај се враћам Дуго се премишљах... Кидах се у себи... Страх од признања да ми душа нешто друго иште. Нису то били телесни ужици, Но комад хлеба, Родитељ, Огњиште. Сетих се да беше некад нама тешко, Убеђивасмо себе да биће боље сутра. Веровасмо мајци кад нам тако вели, Дочекасмо и та много боља јутра. Ал нису тако лепа, Нема у њим` сјаја. Душа нам сад вапи за пољима жита, За равницом нашом која нема краја. Пеломих коначно мисао у себи! То ми у туђини само радост пружа. Миран,ведар дан одведе ме теби, Носећи у руци букет белих ружа. Жељна сам те мајко. Не стидех се рећи... Само спокој твог топлог крила Враћа ме у дане кад сам сретна била.  Желим опет део лепога детињства, Један мали део тог детињег неба. Ништа боље неће вратитит ме себи Као рука мајчинска, Мирис њеног хлеба. Мојој мајци,Матијевић Мирјани.